ПРВИ ДАН
петак, 5. децембар
| Велики амфитеатар |
ОТВАРАЊЕ НАУЧНОГ СКУПА |
| 9.00 |
Света Архијерејска Литургија |
| 11.30–12.00 |
Регистрација учесника |
| 12.00–12.20 |
Отварање скупа и поздравне речи:
• Његова Светост, Архиепископ Пећки, Mитрополит Београдско-карловачки и Патријарх Српски Господин Иринеј
• Декан ПБФ Протопрезвитер-ставрофор проф. др Предраг Пузовић
• Председник Научног одбора Преосвећени Епископ Бачки проф. др Иринеј (Буловић)
• Председник Организационог одбора Доц. др Владислав Пузовић |
| 12.20–12.55 |
Уводно предавање:
др Душан Т. Батаковић: Србија у Првом светском рату: изазови, страдања, исходи |
| 12.55–13.20 |
Наступ Оркестра Војске Србије „Станислав Бинички“ |
| 13.20–13.30 |
Отварање изложбе „Србија у Првом светском рату“
• Анђелија Радовић (Војни музеј, Београд)
• Предраг Лажетић (Музеј Југословенског ратног ваздухопловства, Београд) |
13.30–15.00
Ручак |
| Велики амфитеатар |
ИСТОРИОГРАФСКА СЕКЦИЈА
Председавају: Љубодраг Димић, Предраг Пузовић |
| 15.00–15.20 |
Драгољуб Живојиновић: Српска Православна Црква на Крфу 1916–1918 |
| 15.20–15.40 |
Љубодраг Димић: Од Србије до Југославије (1914–1918) |
| 15.40–16.00 |
Михаило Војводић: Улога анексионе кризе у заоштравању односа између Србије и Аустро-Угарске |
| 16.00–16.20 |
Предраг Пузовић: Страдање свештеника Српске Православне Цркве у Босни и Херцеговини током Првог светског рата |
| 16.20–16.40 |
Виктор Иванович Косик: Српска Православна Црква и пријем руског свештенства после 1917 |
| 16.40–16.50 |
Дискусија |
| 16.50–17.00 |
Пауза |
| Велики амфитеатар |
ИСТОРИОГРАФСКА СЕКЦИЈА
Председавају: Радош Љушић, Радослав Распоповић |
| 17.00–17.20 |
Никола Б. Поповић: Поимање ратних циљева Србије у Русији 1914. године |
| 17.20–17.40 |
Радош Љушић: Пораз српске државотворне идеје |
| 17.40–18.00 |
Михаил Витаљевич Шкаровски: Војно свештенство руског Балканског корпуса и руско монаштво Свете Горе за време Првог светског рата |
| 18.00–18.20 |
Радослав Распоповић: Црна Гора у политици великих сила у плановима о преуређену Балкана на почетку Првог свјетског рата |
| 18.20–18.40 |
Бошко И. Бојовић: Велике силе и Велики рат. Од међународне арбитраже на Балкану до светске катаклизме |
| 18.40–19.00 |
Душко М. Ковачевић: Русија у 1914. години |
| 19.00–19.15 |
Дискусија |
| 19.15–19.30 |
Пауза |
19.30
Вечера |
| Мали амфитеатар |
БОГОСЛОВСКА СЕКЦИЈА
Председавају: Свилен Тутеков, Богдан Лубардић |
| 15.00–15.20 |
Тимоти Бредшо: Теологија суда (кризе) у Првом светском рату са посебним освртом на „Оправдање Бога“ (The Justification of God, 1917) П. Т. Форсајта |
| 15.20–15.40 |
Еп. Давид (Перовић): Ерминевтичка запажања о апокалиптичком страдању и опстанку Срба и Српске Цркве у 20. и 21. веку |
| 15.40–16.00 |
Богдан Лубардић: Револт против смрти у хришћанској антропологији Јустина Поповића: онтолошке, историјске и културолошке претпоставке |
| 16.00–16.20 |
Свилен Тутеков: Проблем национализма и етос рата (Теолошка рецепција у бугарској теолошкој мисли) |
| 16.20–16.40 |
Ненад Милошевић: Црква и рат – литургијско-канонска перспектива |
| 16.40–17.00 |
Здравко Јовановић: Културолошки контекст и најзначајније теолошке теме и изазови уочи Великог рата |
| 17.00–17.30 |
Дискусија |
| 17.30–19.30 |
Пауза |
19.30
Вечера |
ДР ДУШАН Т. БАТАКОВИЋ
Директор Балканолошког института САНУ, Београд, Србија
Србија у Првом светском рату
– изазови, страдања, исходи
Рад је општег, синтетичког карактера. Разматрају се и дају одговори на следећа питања: колико је ток рата утицао на потоњу историју Србије, да ли се она икада опоравила од огромних губитака мушког становништва у војсци и цивилног становништва? Јесу ли вредела огромна напрезања и жртве, с обзиром на дугорочне исходе од стварања до распада Југославије? Какав је утицај, дугорочно, имао Први светски рат на национални идентитет Срба? Могу ли се извући одређене поуке из овог највећег војног напрезања у историји Срба у модерном раздобљу? Како данас, новим нараштајима, приближити ово раздобље невероватног херојства и беспримерног мучеништва?
Академик ДРАГОЉУБ ЖИВОЈИНОВИЋ
Српска академија наука и уметности, Београд, Србија
Српска Православна Црква на Крфу 1916–1918
Приликом повлачења српске војске из Србије и преласка преко Албаније, заједно са световним властима повукле су се и црквене, на челу са митрополитом Димитријем (Павловићем). Српске црквене власти су на Крфу успоставиле одговарајући поредак и систем, преузимајући различите обавезе. Преузета је духовна брига о рањенима и болеснима, организовано је слање помоћи у Србију и успостављена је управа над оним деловима Српске Цркве над којима је она била могућа. Између осталог, митрополит Димитрије је пред собом имао низ молби за одобрење мешовитих бракова.
ДР ПРЕДРАГ ПУЗОВИЋ
Православни богословски факултет (декан), Универзитет у Београду, Србија
Страдање свештеника Српске Православне Цркве
у Босни и Херцеговини током Првог светског рата
Српска Православна Црква у Босни и Херцеговини претрпела је велике губитке током Првог светског рата. Страдале су цркве и црквена имовина али су посебно на мети аустроугарских власти били свештеници због њиховог националног рада. У почетку су узимани као таоци, где су злостављани, мучени и убијани. Они који су преживели одвођени су у логоре Добој, Жегар код Бихаћа и Арад. Неки нису издржали нељудске услове у логорима, већ су умрли, а они који су преживели већином су тешко оболели и врло брзо умирали. Један број свештеника је изведен на велеиздајничке процесе, на којима су неки осуђени на смрт вешањем, а неки на дугогодишње робије. Интервенцијом, смртне казне на смрт вешањем замењене су доживотном робијом. Током рата убијено је седам свештеника, а преко 200 ухапшено.
ДР ВИКТОР ИВАНОВИЧ КОСИК
Институт за славистику Руске академије наука, Москва, Руска Федерација
Српска православна Црква
и пријем руског свештенства после 1917.
У тексту се највећа пажња посвећује пријему и животу руског свештенства у Србији и њиховим односима са црквеним и световним властима. Разматрају се појединачне епизоде служења руских јереја и монаха у црквама и манастирима српске провинције. Дају се сложени обриси односа српског свештенства према сабраћи из Русије. Дотакнута је и тема наставничког рада руских богослова у школама Краљевине. Скицирани су портети представникâ руског и српског свештенства, укључујући поглаваре Руске и Српске Цркве. Размотрени су аспекти односа Српске православне Цркве према Руској заграничној Цркви и Московском патријархату. У студији је представљено културно прегалаштво Руса у сфери уметности, конкретно религиозног сликарства, скулптуре и архитектуре.
ДР НИКОЛА Б. ПОПОВИЋ
Академија наука и умјетности Републике Српске, Бања Лука,
Република Српска – Босна и Херцеговина
Поимање ратних циљева Србије
у Русији 1914. године
Ослобођење и уједињење Срба и стварање властите националне државе био је истински национални идеал, који је настао у времену пропасти српске средњовековне државе и продужио је живот кроз цео Нови век. Руски царски двор и Руска Православна Црква, захваљујући Српској Православној Цркви, поуздано се зна, од 17. века били су обавештени о српском националном идеалу. Настанак српске државе и стицање независности Србије (1878) постигнуто је уз политичку и материјалну помоћ Русије, почев од времена Карађорђа. Са Првим светским ратом отворено је питање коначног ослобођења Срба, али и других Јужних Словена од стране превласти. Већ крајем септембра 1914. српска влада је саопштила руској влади да је њен примарни циљ – одбрана и зависно од исхода рата, стварање југословенске државе – уједињење Срба, Хрвата и Словенаца. Током 1914. године Русија је заједно са великим савезницима (Француска, Енглеска) почела да разматра овај српски ратни циљ и да га повезује са текућом дипломатском борбом за нове савезнике (Италија, Румунија, Бугарска, Грчка). С обзиром на то да је рат трајао, а није му се могао претпоставити ни крај, велике силе и Русија 1914. нису се одређено односиле и цео проблем су пребациле у 1915. годину.
ДР МИХАИЛ ВИТАЉЕВИЧ ШКАРОВСКИ
Санкт-Петербуршка православна духовна академија,
Санкт-Петербург, Руска Федерација
Војно свештенство руског Балканског корпуса
и руско монаштво Свете Горе
за време Првог светског рата
У лето 1916. године пешадијске бригаде светог Михаила и светог Георгија Руског експедиционог корпуса стигле су на Солунски (Македонски) фронт, где су заједно са српским јединицама учествовале у ратним дејствима, све до 1918. године. Бригада је имала војно свештенство. Године 1917. за главног свештеника руске војске и православних војних преносних цркава савезника на Солунском фронту постављен је протојереј Павле Крахмалов. Већина војних свештеника у склопу руских јединица били су светогорски јеромонаси. Током читавог рата руски светогорци су помагали отаџбини: у јесен 1914. формирали су добровољни санитарни одред који се упутио да помогне српској војсци; штампали су многобројне апеле и брошуре намењене руској војсци; обезбеђивали су средства за помоћ рањеним војницима; надасве, неуморно су се молили за отаџбину, војску и њене војнике. Осим тога, убрзо по почетку рата у метосима (подворјима) руских светогорских обитељи у Одеси и Москви отворена су четири војне болнице за рањене војнике и официре. Када је руска војска стигла у предео око Солуна, руски светогорски монаси су им приредили топао дочек и благословили их иконама. Сви монаси војни обвезници (око 500) ступили су у редове корпуса. Братство руских светогорских обитељи изабрало је свог представника за члана комитета Руске солунске болнице, у којој су лечени рањени војници. Због прекида везе са Русијом и материјалних потешкоћа период рата је био време тешких искушења за руске житеље Свете Горе, који су ипак учинили све што су могли да помогну својој земљи и братској Србији.
ДР РАДОСЛАВ РАСПОПОВИЋ
Историјски институт Црне Горе, Подгорица, Црна Гора
Црна Гора у политици великих сила
у плановима о преуређену Балкана
на почетку Првог свјетског рата
У политици једног и другог блока великих сила постојали су планови о другачијим односима на Балкану од од оних који су, у геополитичком смислу успостављени послије балканских ратова. Планови Централних сила су, посматрано из политичке визуре њихових главних политичких одлучилаца били, разрађенији и имали јаснију политичку перспективу. Планови сила Антанте сводоли су се на политичке ставове Русије које су Француска и Велика Британија углавном подржавале. Једно од најважнијих питања руске балканске политике, у геополитичком смислу, било је питање будућих односа Србије и Црне Горе, односно питање њиховог уједињења, коме су посвећивали највећу политичку пажњу.
ДР БОШКО И. БОЈОВИЋ
Универзитет друштвених наука, Париз, Француска
Велике силе и Велики рат.
Од међународне арбитраже на Балкану
до светске катаклизме
Да ли почиње као продужетак Балканских ратова, као трећи балкански рат, или трагичним инцидентом; као детонатор нагомиланих непомирљивости између великих сила, ствар је угла посматрања или пак пројекција пристрасних произвољности. Исцрпна преписка турске дипломатије веома добро осветљава балкански простор као поприште сукобљених интереса великих сила које је имало све услове за избијање до тада највеће ратне катаклизме у историји Европе и Света. Ефикасност мобилизације, покретљивост трупа и начин ратовања, последице по цивилно становништво и хуманитарна интернационализација, неки су од основних чиниоца који обележавају појавне облике модернитета који ће од његовог почетка до краја остати карактеристични за ратне страхоте и бесрамни цинизам најмоћнијих и најодговорнијих за људске и хуманитарне катаклизме током најтрагичнијег од свих векова у историји. Ароганција великих хегемона, анахронизам евроазијских империја, њихово поигравање са судбином малих и средњих земаља и народа, њихове арбитраже и међународне комисије штите интересе моћника и крше људска права малих народа, подстичу њихове сукобе, интернационализују њихове ратне злочине, док истовремено прећуткују сопствена неупоредиво већа кршења свих правила човечности, настају у том карактеристичном облику његовим почетком и обележја су самовоље великих сила током читавог 20 вака. Извештаји међународне комисије Карнеџи фондације, о Балканским ратовима (објављен у освит Великог рата 1914), далеко више и онај објављен 1998 (у освит НАТО масовног и противзаконитог рата против Србије у циљу стварања међународног злочиначког протектората), најексплицитније су сведочење о циничном пребацивању одговорности за најсуровије злочине против мира и против цивилног становништва, са хегемона на локалне и минорне геостратешке чиниоце. Указивање на чињенице које осведочавају најмрачније визије Џорџа Орвела, још увек је једини начин да се њихови концептуални и медијски механизми доминације и инструментализације разоткрију, жигошу и ослабе у интересу очувања цивилизације и демократских институција које све више угрожава тоталитарни дух постхришћанске и постдемократске хегемоније. Еда би 21 век могао бити праведнији и транспарентнији уместо да буде још трагичнији у дехуманизацији него што је то био 20 век.
ДР ДУШКО М. КОВАЧЕВИЋ
Филозофски факултет, Универзитет у Новом Саду, Србија
Русија у 1914. години
Рад ће садржати три целине: У предвечерје рата; У јулској кризи; У рату. Дакле у раду ће бити обухваћена политика Руске империје у међународним односима током целе 1914. године, са посебним освртом на ратне циљеве који су се тицали непосредно мореуза и Цариграда.
ДР ТИМОТИ БРЕДШО
Риџентс парк колеџ, Универзитет у Оксфорду, Велика Британија
Теологија суда (кризе) у Првом светском рату
са посебним освртом на Оправдање Бога
(The Justification of God, 1917) П. Т. Форсајта
Смрт, рањавања и страдања која су током рата у Европи од 1914. до 1918. узела огромне размере довелa су до тога да се у јавном мњењу поставе исконска питања о постојању Бога о доброти Божијој. Црква и теолози су морали да одговоре на тако дубоку забринутост и сумњу. У Британији је ова криза подстакла на дело шкотског теолога Питера Тејлора Форсајта да позове на созерцање страдања Христових као хришћанске истине кроз коју се може тражити некакво објашњење за неизрециве ужасе модерног ратовања. Форсајт користи термин „оправдање“ у двоструком смислу: у смислу Божанског самооправдања и у смислу суда предузетог због наших грехова. Христова страдања и смрт представљају пролептички „страшни суд“ и догађај који је пресудио људској покварености, греху и насиљу у исто време будући и дело спасења. Форсајтова теологија кризе, суда засенила је мисао Карла Барта. У исто време је англикански војни свештеник В. Стадерт Кенеди у рововима писао поезију о мукама и страдањима војника, доводећи их у везу са Христовим страдањем. Ови теолози и пастири Цркве пронашли су у стравичној кулминацији (кризи) Голготе једини начин за „поимање“ страшног суда (кризе) Соме и људске несреће која доводи до таквог насиља и смрти.
ЕПИСКОП ДР ДАВИД (ПЕРОВИЋ)
Православни богословски факултет, Универзитет у Београду, Србија
Ерминевтичка запажања
о апокалиптичком страдању и опстанку
Срба и Српске Цркве у 20. и 21. веку
Све оно што су моћници у епохама прошлим, али и у нашој, учинили српском народу и Српској Цркви, као и другим мирољубивим народима, учинили су то као сила која не мари за Божју правду. О тој сили писао је горостасни владика, свети Николај (в.: Омилије, књ. 2, Глас Цркве – Ваљево, 1996, 17); да се она расула не само као једна кула вавилонска у историји, него као многобројне такве куле које су зидали поједини светски завојевачи са жељом, да све народе саберу под један кров, под свој кров, и под једну руку, под своју. Расуле су се у пепео и безбројне куле богатства, и славе и величине које су зидали поједини људи са жељом, да они завладају Божјим стварима или Божјим људима, и да буду као мали Богови. Али се није расуло оно што су зидали апостоли, светитељи и остали Божји угодници. Многобројна царства људска, стварана људском сујетом распала су се и ишчезла као сени, а Црква апостолска стоји и данас и стајаће усправно и на гробовима многих данашњих царстава.
ДР БОГДАН ЛУБАРДИЋ
Православни богословски факултет, Универзитет у Београду, Србија
Револт против смрти
у хришћанској антропологији Јустина Поповића:
онтолошке, историјске
и културолошке претпоставке
У свом раду аутор полази од проблема смрти, тачније од „револта против смрти“ као свеприсутног мотива који—као агенс разочарења, отрежњења и преиспитивања—у области хришћанске антропологије Јустина Поповића генерише систематске одговоре на тај највећи изазов смисленом постојању људског бића. Аутор показује да се одговор на изазов смрти у духовној мисли Јустина Поповића, у теоријском смислу, проналази у аскетолошки интонираној идеји „богочовештва“ која се, притом, тематизује из низа узајамно повезаних а теолошки осветљених перспектива: онтолошко-егзистенцијалне, историјске и друштве но-културолошке. Као један од незаобилазних оквира искуства смрти, укључујући реакције на њене последице, аутор истиче и трауму Првог светског рата. Штавише, страхоте Великог рата обележиле су како кризу и крах просветитељског хуманизма 19. века, тако и покушај низа европских интелектуалаца генерације преживелих да почетком 20. века изнађу теоријске и практичке одговоре на поменуту кризу. У случају Јустина Поповића аутор излаже његово фундирање теохуманизма као модела који даје ваљан и учинковит одговор на зло смрти, односно на усмрћеност као константу човековог егзистенцијалног, историјског и друштвено-културалног бивствовања.
ДР СВИЛЕН ТУТЕКОВ
Великотрновски универзитет „Свети Кирило и Методије“, Бугарска
Проблем национализма и етос рата
(Теолошка рецепција у бугарској теолошкој мисли)
Питање о теолошкоj рецепцији органске повезаности између идеологиjа национализма и етоса рата је релевантно уколико је сама идеjа националне Цркве постала не само конституент еклисиолоше свести, него и кључни елеменат самог друштвеног идентитета балканских земаља почетком ХХ века. Сведочанства овакве рецепције постоjе у неким радовима бугарског теолога др Стефана Цанкова коjи jе поставио питање о еклисиолошким критеријумима осмишљавања како националног аутокефализма, тако и етоса рата. Његов пример jе изазов за савремену теолошку рецепциjу из перспективе аутентичног црквеног етоса. Постоjе два нивоа анализе проблема: 1) у каквој мери идеологиjа национализма и црквеног аутокефализма постаjе кључни чинилац у обликовању једног ратног етоса у доба Првог светског рата; 2) на коjи је начин етос национализма и црквеног аутокефализма био и jесте препрека теолошке рецепције рата као par excellence егзистенцијалног проблема? Доминација националне идеологије створила је своjеврсну црквену свест коjа се темељи на веровању да Црква мора бити национална, те да њен аутокефални идентитет извире из различитости, чак и супротстављености другим националним црквама. У мери у којој је оваква свест била у самој основи друштвеног живота, она је имала далекосежне психолошке, социо-антрополошке, па чак и политичке импликације. У том смислу, национални црквени аутокефализам је постао животни чинилац у стварању климе политичког неприjатељства, чак и ратног етоса у односима практично свих православних народа на Балкану. Таj исти национализам и аутокефализам постали су главна препрека за трезвену теолошку рецепциjу и процену етоса рата у егзистенцијалним категориjама православног искуства. Егзистенцијални задатак православне теологије је превазилажење самољубивог црквеног национализма и отварање према другоме – како у персоналном, тако и у националном смислу – у духу аутентичног црквеног етоса вере и љубави. То jе црквени пут превазилажења – сада већ у добу постмодерне – социо-антрополошких комплекса и еклисиолошке болести романтичарског национализма коjи и данас урушавају наш православни идентитет.
ДР ЗДРАВКО ЈОВАНОВИЋ
Православни богословски факултет, Универзитет у Београду, Србија
Културолошки контекст
и најзначајније теолошке теме
и изазови уочи Великог рата
Текст има за циљ да прикаже историјско-интелектуални контекст предратне Европе као и најзначајније теолошке теме и идеје које су биле актуелне у времену пред почетак Великог рата. У овом смислу, анализираће се утицај историјских феномена попут индустријске и политичких револуција, колонијализма, Belle Époque, рађања националних држава на Балкану и аутокефалних Цркава, затим утицај феномена попут теорије еволуције, идеје прогреса, археолошких открића, библијско текстуално-историјског критицизма, либералне теологије, покрета за „социјално Јеванђеље“, екуменског ентузијазма, етнофилетизма, славофилије и старчества, као и утицај личности попут Канта, Шлајермахера, Ричла, Харнака, Маркса, Диркхајма, Вебера, Ничеа, Џејмса, Филарета Московског, Хомјакова и других на теолошка промишљања, са особитим освртом на актуелна размишљања о односу спекулативне и практичне теологије у предратном времену.
ДРУГИ ДАН
субота, 6. децембар
| Велики амфитеатар |
ИСТОРИОГРАФСКА СЕКЦИЈА
Председавају: Мира Радојевић, Милош Ковић |
| 9.00–9.20 |
Марк Чепман: Енглеска Црква, Србија и Српска Православна Црква 1914. године |
| 9.20–9.40 |
Милош Ковић: Британско јавно мњење о Николају Велимировићу (1915–1919) |
| 9.40–10.00 |
Томас Бремер: Први светски рат и међуцрквени односи |
| 10.00–10.20 |
Мира Радојевић: Страна мемоаристика о Великом рату у Србији 1914–1918 |
| 10.20–10.40 |
Александар Растовић / Стефан Стаменковић: Енглеске болнице у Србији 1914–1918 |
| 10.40–10.50 |
Дискусија |
| 10.50–11.00 |
Пауза |
| Велики амфитеатар |
ИСТОРИОГРАФСКА СЕКЦИЈА
Председавају: Татјана Суботин Голубовић, Алексеј Тимофејев |
| 11.00–11.20 |
Владимир Викторович Бурега: Православни покрет у закарпатској Украјини уочи Првог светског рата |
| 11.20–11.40 |
Татјана Суботин-Голубовић: Судбина рукописа Народне библиотеке у Првом светском рату и њихово место у српској културној баштини |
| 11.40–12.00 |
Владислав Пузовић: Последице Првог светског рата на српско-руске црквене односе |
| 12.00–12.20 |
Богдан Косановић: Мотиви Православља у руској књижевности Првог светског рата на српске и црногорске теме |
| 12.20–12.40 |
Алексеј Тимофејев: Српски добровољци у царској Русији за време Првог светског рата |
| 12.40–12.50 |
Дискусија |
| 12.50–13.00 |
Пауза |
13.00–15.00
Ручак |
| Мали амфитеатар |
БОГОСЛОВСКА СЕКЦИЈА
Председавају: Богољуб Шијаковић, Александар Ђаковац |
| 9.00–9.20 |
Богољуб Шијаковић: Телеологија, меморија, идентитет: О Видовдану 1914 |
| 9.20–9.40 |
Митрополит Порфирије (Перић) / Драган Каран: Пастирско присуствo и деловање Цркве у српском народу током Првог светског рата |
| 9.40–10.00 |
Александар Ђаковац: Антрополошке и теолошке основе хришћанског односа према рату и насиљу |
| 10.00–10.20 |
Предраг Петровић: Рат и есхатологија (Светски ратови у XX веку и преиспитивања односа Бога и света у западној мисли) |
| 10.20–10.40 |
Дражен Перић: Сведочење и одговорност човека хришћанина у рату |
| 10.40–11.00 |
Србољуб Убипариповић: Однос Православне Цркве према уснулима у Господу: савремени богослужбени изазови и перспективе |
| 11.00–11.30 |
Дискусија |
| 11.30–13.00 |
Пауза |
13.00–15.00
Ручак |
| Велики амфитеатар |
ИСТОРИОГРАФСКА СЕКЦИЈА
Председавају: Игор Борозан, Зоран Ранковић |
| 15.00–15.20 |
Татјана Александровна Богданова: Рат и мир: кроз странице духовно-академске штампе у Русији 1914–1917 |
| 15.20–15.40 |
Зоран Ранковић: Свештенослужење Саве Петковића у годинама Првог светског рата |
| 15.40–16.00 |
Борислав Гроздић: Косовски завет и српска војска у Првом светском рату |
| 16.00–16.20 |
Игор Борозан: Култ палих војника и уметност сећања: Храм славе на војничком горбљу у Скопљу |
| 16.20–16.40 |
Слободан Ђукић: Утицај руске војне теорије на развој српске војске 1878–1917. године |
| 16.40–16.50 |
Дискусија |
| 16.50–17.00 |
Пауза |
| Велики амфитеатар |
ИСТОРИОГРАФСКА СЕКЦИЈА
Председавају: Горан Латиновић, Драган Ашковић |
| 17.00–17.20 |
Слободан Бјелица: Српско-румунски спор око Баната у Првом светском рату |
| 17.20–17.40 |
Горан Латиновић: Историографија о Српској Православној Цркви у Босни и Херцеговини за вријеме Првог свјетског рата (1914 - 1918) |
| 17.40–18.00 |
Радмила Радић / Момчило Исић: Свештенство и монаштво у Великом рату 1914–1918. године |
| 18.00–18.20 |
Драган Ашковић: Богомољачки покрет и његова улога у време стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца |
| 18.20–18.40 |
Драга Мастиловић: Страдање српског народа у Херцеговини 1914–1918 |
| 18.40–19.00 |
Данило Шаренац: Српска Православна Црква и покрет пацифизма у Краљевини СХС |
| 19.00–19.20 |
Игњатије (Марковић): Мисије Српске Цркве у иностранству од балканских ратова до Великог рата |
| 19.20–19.30 |
Дискусија |
| 19.30–19.45 |
Пауза |
| 19.45–20.00 |
Затварање скупа |
20.00
Вечера |
| Мали амфитеатар |
ИСТОРИОГРАФСКА СЕКЦИЈА
Председавају: Александар Раковић, Радован Пилиповић |
| 15.00–15.20 |
Ђорђе Ђурић: Руски дипломати у Србији уочи и у току Првог светског рата |
| 15.20–15.40 |
Василиј Иринархович Уљановски: „Ратни јубилеј“ Кијевске духовне академије и научни пројекти Фјодора Титова |
| 15.40–16.00 |
Александар Раковић: Страдање Саборне цркве Светих апостола Петра и Павла у Шапцу и у њој заточеног српског народа (1914) |
| 16.00–16.20 |
Горан Васин: Карловачка митрополија у Првом светском рату |
| 16.20–16.40 |
Далибор Петровић: Православље у троуглу Русија, Аустро-Угарска, Турска у свјетлу догађаја око Првог свјетског рата |
| 16.40–17.00 |
Радован Пилиповић: О архивском наслеђу Српске Православне Цркве из времена Првог светског рата (1914–1918) – фондови и збирке Архива СПЦ у Београду |
| 17.00–17.20 |
Драгомир Бонџић: Избеглице из Русије професори Богословског факултета у Београду после Првог светског рата |
| 17.20–17.40 |
Дискусија |
| 17.40–19.45 |
Пауза |
| 19.45–20.00 |
Затварање скупа (Велики амфитеатар) |
20.00
Вечера |
ДР МАРК ЧЕПМАН
Рајпон колеџ, Универзитет у Оксфорду, Велика Британија
Енглеска Црква, Србија и
Српска Православна Црква 1914. године
У раду се разматра начин на који су Србију и Српску Православну Цркву доживљавали великодостојници и теолози Енглеске Цркве у периоду пред само избијање рата и у првих неколико месеци борбе. Ова запажања се смештају у шири контекст продубљенијег познавања Православља и отворености према њему, тих раних година двадесетог века. Нарочито се разматра позадина односа Енглеске Цркве у контексту ширих дипломатских и зачетака екуменских односа. У раду се посебно користе чланци и изјаве у медијима црквених великодостојника, свештеника и теолога. Рад се завршава кратком анализом виђења каснијег тока Источног рата из британске перспективе, затим како је о Србији и Српској Православној Цркви наставила да извештава британска штампа и какву су оне подршку добијале од Енглеске Цркве у каснијим годинама ратовања.
ДР МИЛОШ КОВИЋ
Филозофски факултет, Универзитет у Београду, Србија
Британско јавно мњење
о Николају Велимировићу (1915–1919)
У Првом светском рату влада Краљевине Србије слала је водеће српске интелектуалце у савезничке земље, да би за српске ратне циљеве придобијали тамошње јавно мњење. У априлу 1915. у Велику Британију, потом и у САД, послат је млади српски теолог, Николај Велимировић. Полиглота, школован на неколико европских универзитета, познат и слављен широм српских земаља, Николај Велимировић је, заједно са осталим српским интелектуалцима који су се у рату нашли у англосаксонском свету, неуморно говорио, проповедао, писао и неговао друштвене контакте. Мисија Николаја Велимировића у англосаксонском свету није важна само за историју Првог светског рата и британско-српских веза, него и за општу историју Цркве у Европи, захваљујући његовом преданом раду на зближавању Српске Православне Цркве и Англиканске Цркве. О томе како је био прихваћен говори чињеница да је, по сведочењу Џорџа Бела, био први свештеник који није припадао Англиканској Цркви, а који је проповедао у Катедрали Светог Павла и Вестминстерској опатији. О томе како су Британциреаговали на појаву младог српског теолога у њиховој земљи и на његове проповеди, најбоље сведоче исечци из британске штампе, марљиво прикупљани у српском посланству у Лондону. Они се данас налазе у фонду тадашњег српског посланика, Јована Јовановића Пижона, у Архиву Југославије. Ово саопштење заснива се на тој, до сада неискоришћеној изворној грађи, као и на осталим, разноврсним изворима и литератури.
ДР ТОМАС БРЕМЕР
Католички богословски факултет, Универзитет у Минстеру, Немачка
Први светски рат и међуцрквени односи
Уочи Првог светског рата, у лето 1914. године, у Констанцу (Немачка) основан је „Пријатељски савез Цркава за мир“. Та нова организација, која је касније постала део екуменског покрета, није могла да спречи рат, али је, ипак, утицала на свест у светском хришћанству у том смислу да је довела до спознаје да се теме рата и мира тичу Цркава врло директно. Овај реферат ће размотрити како су се Цркве у протеклих сто година поставиле према теми мира, врло често у зависности од конкретних политичких и војних околности. Православне Цркве су играле веома важну улогу у томе.
ДР АЛЕКСАНДАР РАСТОВИЋ
СТЕФАН СТАМЕНКОВИЋ
Филозофски факултет, Универзитет у Нишу, Србија
Енглеске болнице у Србији 1914–1918. године
Први светски рат изазвао је катастрофалне људске жртве и материјална разарања какве свет до тада није видео. Рат и ратна деструкција нису мимоишли ни Србију, која је постала један од најважнјих војних полигона током прве и друге године ратовања. Све је то довело до огромних људских губитака, рањавања, створиле су се реке избеглица, бескућника, велики број становника је оболело од разних врсти болести, завладала је глад и немаштина. У таквој ситуацији многи познати Енглези и Енглескиње из политичког и јавног живота спонтано или организовано ангажовали су се на пружању помоћи Србији и њеном становништву, у новцу, храни, пропаганди. Велики број њих предводио је бројне хуманитарне мисије које су преплавиле Србију током тих ратних година, али и после завршетка рата. Процењује се да је око шесто британских лекарки, медицинских сестара и другог помоћног особља боравило у Србији током Првог светског рата како би помогле рањенима и болеснима. У пружању хуманитарне помоћи Србији нарочито се истакла Шкотска болница жена коју је предводила др Елси Инглис. Укупно је основано четрнаест болница од који је десет било намењено Србима у Србији, на Солунском и Руском фронту.
К.И.Н. ВЛАДИМИР ВИКТОРОВИЧ БУРЕГА
Кијевска духовна академија, Кијев, Украјина
Православни покрет у закарпатској Украјини
уочи Првог светског рата
Почетком XX века подручје закарпатске Украјине налазило се у саставу Аустро-Угарске (њеног мађарског дела). Доминантан положај на овој територији имала је Гркокатоличка Црква. Административних структура Православне Цркве у овим крајевима није било. На самом почетку XX века јавља се народни покрет за иступање из Гркокатоличке Цркве и прелазак у Православну Цркву. Активисти покрета су тражили подршку од јерараха Карловачке митрополије, међутим српски јерарси, у страху од могућег конфликта са мађарским властима, нису могли да пруже подршку овом покрету. У таквој ситуацији закарпатски сељаци су успоставили контакт са Русијом. Међутим, мађарске власти су везу Закарпатја са Русијом протумачили као политички сепаратизам и 1913/14. године у Марамурешком Сигету одржали судски процес против присталица православног покрета. Тако је питање верског избора локалног становништва уплетено у компликовано клупко међународних односа у предратној Европи.
ДР ТАТЈАНА СУБОТИН-ГОЛУБОВИЋ
Филозофски факултет, Универзитет у Београду, Србија
Судбина рукописа Народне библиотеке
у Првом светском рату
и њихово место у српској културној баштини
Догађаји који су претходили аустријском освајању Београда (1915) нагнали су управу Народне библиотеке да започне евакуацију својих фондова. Највреднији део фонда чинили су до тада прикупљени рукописи, те је њиховом измештању била посвећена посебна пажња. Приликом евакуације, међутим, нестао је део фонда – сандук у коме се налазило око 50 јединица из тог највреднијег фонда. По завршетку ратa, ти рукописи су почели постепено да се појављују код појединих антиквара и у неким библиотекама широм западне Европе. Један од ових рукописа доспео је после Другог светског рата и у библиотеку универзитета Харвард (САД). До данас је један део ових рукописа враћен у власништво Народне библиотеке, за поједине је утврђено где се налазе, а има и таквих који су нетрагом нестали. Мећу рукописима који припадају првим двема категоријама налазе се такви, без којих би наше познавање српског средњовековног писаног наслеђа било непотпуно. Ти рукописи имају непроцењив значај не само за познавање српске писмености, него заузимају и важно место у укупном словенском православном писаном наслеђу. Међу несталим, а до данас непронађеним рукописима, налази се и Немањина Хиландарска повеља. Посебно место међу пронађеним, и Народној библиотеци у Београду враћеним, рукописима заузимају Београдски паримејник, Братков минеј, Призренски препис Душановог законика. Прва два рукописа су по свим својим језичким, а нарочито садржинским и богослужбеним одликама, значајни за сагледавање развоја ране писмености међу православним Словенима те показују одлике велике старине, на основу којих се може закључити да, мада се ради о преписима XIII и XIV века, они у неким својим сегментима припадају XI и XII веку. Ови рукописи посредно сведоче о периодима из којих нису сачувани српски рукописи те је њихов научни значај тим већи.
ДР ВЛАДИСЛАВ ПУЗОВИЋ
Православни богословски факултет, Универзитет у Београду, Србија
Последице Првог светског рата
на српско-руске црквене односе
Први светски рат променио је геополитички простор на коме су деловале Српска и Руска Православна Црква. У новоствореној јужнословенској држави, Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, српске покрајинске Цркве обједињене су у јединствену Српску патријаршију, док је у Совјетској Русији започет систематски прогон Руске Цркве, као и егзодус милиона православних Руса. У раду се анализирају три сегмента српско-руских црквених односа, који су проистекли из последица Првог светског рата. Најпре, покровитељски став Српске Православне Цркве према Руској заграничној Цркви, потом заоштравање односа између српских и московских црквених власти и на крају, богословска и духовна прожимања сагледана кроз делатност истакнутих руских богослова и духовника у српској средини. Сва три аспекта представљала су, у одређеној мери, новост у дотадашњој историји српско-руских црквених односа.
ДР БОГДАН КОСАНОВИЋ
Филозофски факултет, Универзитет у Новом Саду, Србија
Мотиви Православља у руској књижевности
Првог светског рата на српске и црногорске теме
Тему овог реферата ваља промишљати у оквиру тристогодишњих спона између Русије и Балканских Словена. Почев од ултиматума Аустро-Угарске од 23. јула 1914. године па све до краја Великог рата, руска јавност, пре свега њена интелигенција, свесрдно је подржавала „српску праведну ствар“. Симпатије јавног мњења су увек биле на страни једноверне, православне Србије. По васцелој Русији служене су службе Божје, организовани Српски дани, сакупљани прилози за Србију и Црну Гору. Солидарност о којој је реч одразила се у публицистици, али и у књижевности – поезији, приповеткама, драмама. Притом је Србија редовно посматрана као Словенски Пијемонт. Веома чести су били позиви на завете св. Кирила и Методија и Косова поља. Ратна Голгота српског народа у целини је осмишљавана катарсично.
ДР АЛЕКСЕЈ ТИМОФЕЈЕВ
Институт за новију историју Србије, Београд, Србија
Српски добровољци у царској Русији
за време Првог светског рата
Стварање и улога српских добровољачких јединица у царској Русији за време Првог светског рата је релативно добро позната тема у домаћој историографији. Међутим, бројне чињенице нису биле адекватно тумачене, већ су минимализоване у корист очувања низа идеолошких конструкта различите природе. Морамо сагледати поменуту појаву на основу релавантне архивске грађе и да одговоримо на низ питања: реалност и значај југословенског карактера покрета, однос броја добровољаца и српске војске у Солуну у јесен и зиму 1916, однос различитих фактора у Русији према југословенском/српском питању.
ДР БОГОЉУБ ШИЈАКОВИЋ
Православни богословски факултет, Универзитет у Београду, Србија
Телеологија, меморија, идентитет:
О Видовдану 1914.
Ради се о томе како објашњавати историјске догађаје, како их памтити и како их учинити активним и функционалним елементом идентитета. Ова начелна питања била би размотрена на примеру идеја Младе Босне, посебно „Видовданске етике“, и на проблему „узрока“ Првог светског рата.
МИТРОПОЛИТ ДР ПОРФИРИЈЕ (ПЕРИЋ)
ДР ДРАГАН КАРАН
Православни богословски факултет, Универзитет у Београду, Србија
Пастирско присуствo и деловање Цркве
у српском народу током Првог светског рата
Циљ овог рада јесте да укаже на пастирско присуство и делатност Цркве у српском народу током Првог светског рата. Рад се дели на три целине: прва - присуство и деловање Цркве у Србији, друга - пастирски рад са српским народом у Аустро-угарској монархији и трећа целина - присуство Цркве на Крфу и Солунском фронту и старање о српској војсци у изгнанству. Сва три услова су специфична имајући у виду да је простор тадашње Србије био под окупацијом и да су се водила ратна дејства. Простор Аустро-угарске монархије је простор који није био изложен ратним дејствима, али је био под стањем сталне мобилизације. Присуство наше Цркве на Крфу је специфична околност у којој је Црква морала да брине о својој пастви (војсци), а при томе у оквирима јурисдикције друге помесне Цркве. Циљ рада је да укаже на чињеницу да је континуитет присуства и пастирског старања Цркве у српском народу био независан од присуства државе, услова окупације или изгнанства. Црква је тамо где је народ, јер је и сам народ Црква и кроз литургијско присуство сабраног народа пројављује се и присуство саме Цркве.
ДР АЛЕКСАНДАР ЂАКОВАЦ
Православни богословски факултет, Универзитет у Београду, Србија
Антрополошке и теолошке основе
хришћанског односа према рату и насиљу
У раду се разматра питање антрополошких и теолошких основа на којима се темељи хришћански однос према рату и насиљу. Анализа историјских извора показује да тај однос није био једнозначан. С једне стране, рат је у извесним случајевима сматран не само дозвољеним и оправданим, већ је учешће у њему сматрано за обавезу хришћана. С друге стране, многе канонске праксе недвосмислено показују да је убиство препрека свештенослужењу и учешћу у литургијском животу, чак и када је извршено у оквиру „законитог“ учешћа у ратним дејствима. Пример је забрана причешћа војника ослободилаца након завршетка Првог светског рата. Анализа теолошких и антрополошких основа односа хришћана према рату и насиљу има за циљ да објасни овакву двострукост теоријског приступа и практичног поступања хришћана у одређеним историјским ситуацијама.
ДР ПРЕДРАГ ПЕТРОВИЋ
Православни богословски факултет, Универзитет у Београду, Србија
Рат и есхатологија (Светски ратови у XX веку
и преиспитивања односа Бога и света
у западној мисли)
Имајући у виду феномен светских ратова вођених током XX века, као и богословске разлике западно-конфесионалних приступа рату од одговарајућег Православно-хришћанског става, јасно препознајемо учестало настојање Запада да насилним путем оправда одређени религиозно-историјски став. Иако је феномен светских ратова неодвојив од политичких и геостратешких настојања да се мотив и кривица за започињање рата обавезно тражи на супротној, по дефиницији непријатељској страни, нас у овом раду најпре интересују неки од основних, по нашем мишљењу структурних богословских мотива незаобилазних за нашу тему. Неоспорна је чињеница да постоје активни удели верских мотива у реалном историјском животу човека, али проблем представља онај део активног удела верских мотива и у случају када свеопшти рат изгледа само као стратиште настало неслагањем политичких елита супротстављених страна. Због тога покушавамо приказати неке јасно препознатљиве богословске назнаке које у крајњој инстанци могу бити потпора, ако не и (дугорочно гледано) религиозни мотиви за рат. Римокатоличка црква чија су учења тежила за повезивањем са политичким димензијама живота народа на свим континентима, као и религиозна гледишта протестантских конфесија, само наизглед одају утисак о међусобној непомирљивости ставова по питању вере у Бога. Међутим, када се вера у (подразумева се) истог Бога треба потврдити у реалном историјском контексту, али на другом географском простору, тада и римокатолици и протестанти посежу за идентичним решењима која су увек била у духу геостратешких настојања њихових (западних) елита да продру на Исток. Најзад, одговорност за рат мора преузети западна елита, дакле западни мислиоци чије крајње историјско исходиште лежи у поимању библијског предања о 'началствовању творевином' (Пост. 1, 26).
ДР ДРАЖЕН ПЕРИЋ
Православни богословски факултет, Универзитет у Београду, Србија
Сведочење и одговорност
човека хришћанина у рату
У раду се разматрају сложена питања одговорности хришћанске етике, као и истинско сведочење вере човека хришћанина (хришћанске антропологије) у ратним неприликама. Хришћанска етика почива на етосу Цркве и као таква дијаметрално је различита и супротна свакој другој конвенционалној етици. У том смислу, хришћански етос одбацује аутономну индивидуалну врлину, приватно достигнуће и свако индивидуално вредновање, то је етос слободе од сваког ограничења, релативности и мерила која припадају овом веку. У контексту проблематике рада намећу се питања и проблеми који се тичу сведочења и одговорности хришћанина у рату. Постоје такве сложене и компликоване ситуације и околности у животу које могу неминовно да доведу до трагедије постојања човека хришћанина, када не може никако учинити оно што је исправно. Рат је засигурно једна од таквих ситуација и неприлика. Аутор у раду покушава да одговори на компликована питања: Да ли постоји и какав је истински хришћански став према рату? Да ли хришћанин може и под којим околностима да почини убиство? Да ли је заповест – не убиј, обавезујућа у свим околностима? Смисао хришћанског живота и превасходни критеријум хришћанске етике и етоса треба да буде јеванђелска љубав. Та заповест љубави јесте „испуњење и пуноћа закона“. Сведочење те љубави, вера и одговорност за исту, јесте основни јеванђелски призив човека.
ДР СРБОЉУБ УБИПАРИПОВИЋ
Православни богословски факултет, Универзитет у Београду, Србија
Однос Православне Цркве
према уснулима у Господу:
савремени богослужбени изазови и перспективе
Овоземаљско упокојење човека одувек је посматрано, у животу људске заједнице, као догађај свештеног карактера. Поимајући човечанску смрт кроз призму Христове победе над смрћу, Православна Црква је поступно обликовала и развијала богослужбени однос према покојнима. Плодови таквог благодатног трудбеништва јесу неизоставни литургијски помен уснулих у Господу и одговарајућа заупокојена последовања. Период двадесетог века, бивши обележен изузетно великим бројем страдалих „са надом на вечни живот“ током Првог и Другог светског рата, али и другим приликама, иницирао је одређене богослужбене изазове на равни хришћанског савршавања помена покојних. Следствено, тежиште истраживања огледаће се, како у излагању и преиспитивању дотичних изазова, тако и у истицању релевантних перспектива ради квалитативнијег и подробнијег разумевања назначене тематике.
ДР ТАТЈАНА АЛЕКСАНДРОВНА БОГДАНОВА
Национална библиотека Русије, Санкт-Петербург, Руска Федерација
Рат и мир: кроз странице
духовно-академске штампе у Русији 1914–1917.
Кратак преглед основник тема (проблема) разматраних у току ратних година на страницама часописа „Хришћанско штиво“ („Христианское Чтение“, Санкт-Петербуршка духовна академија), „Богословски весник“ („Богословский Вестник“, Московска духовна академија), „Радови Кијевске духовне академије“ („Труды Киевской духовной академии“), „Православни саговорник“ („Православный Собеседник“, Казањска духовна академија), „Црква и друштво“ („Церковь и общество“, уредник Н. В. Малахов, професор Санкт-Петербуршке духовне академије) и недељника „Црквени весник“ („Церковный Вестник“, Санкт-Петербуршка духовна академија).
ДР ЗОРАН РАНКОВИЋ
Православни богословски факултет, Универзитет у Београду, Србија
Свештенослужење Саве Петковића
у годинама Првог светског рата
Сава Петковић (23. јануар 1878 – 4. фебруар 1957), потоњи архимандрит манастира Крушедола, као свештенослужитељ служио је од децембра 1904. као парох у Добановцима све до новембра 1920. године. По објави рата Србији 1914. године, аустроугарске власти су га затвориле и злостављале. У затвору је остао до уласка српске војске у Срем. При повлачењу српске војске из Срема избегао је у Србију и у Нишу је радио у српском Црвеном крсту. Са војском се повлачио преко Црне Горе и Албаније до места Сан-Ђовани ди Медуа. Одатле је отишао у Рим, где је провео три године. Ту је вршио дужност Старешине Српске Цркве у Италији и пароха за српске избеглице у Риму. Почетком 1919. године вратио се на своју парохију у Добановцима. У раду се, на основу архивске грађе, раскрива начин испуњавања свештеничке дужности у ратним годинама.
ДР БОРИСЛАВ Д. ГРОЗДИЋ
Универзитет одбране – Војна академија, Београд, Србија
Косовски завет и српска војска
у Првом светском рату
У раду ће бити обрађен Косовски завет као мит, осовина духовног идентитета и базична нарација српског народа, као и његов однос са Светосавским заветом. Указаће се на разлике између суштине и смисла Косовског завета, његовог разумевања кроз историју и политичке злоупотребе. Посебно ће се разматрати разумевање и утицај Косовског завета у Српској војсци, на официрски кор и остале припаднике војске, уочи и током Првог светског рата. Анализираће се Косовски завет као кичма српске стратегијске културе и својеврсна етика ратовања српске војске у Првом светском рату.
ДР ИГОР БОРОЗАН
Филозофски факултет, Универзитет у Београду, Србија
Култ палих војника и уметност сећања:
Храм славе на војничком горбљу у Скопљу
Током деветнаестог века успостављен је култ палих војника. Страховита ратна разарања током Првог светског рата су још снажније истакле култ палих хероја. У спомен на њихову жртву сећање је артифицирано и смештено у домен колективног памћења. Култура сећања је активно производила меморију на велики број српских војника палих на тлу Јужне Србије, у Балканским и Првом светском рату. Подизањем Храма славе на Газибаби крај Скопља, трајно је уобличено сећање на херојске жртве, претежно пострадале у околини Скопља. Петогодишњи процес идејног уобличавања храма окончан је освећењем војничко-ратничке цркве (капеле) 1934. подине. Поред Светог Архангела Михаила као заштитника ратника и победоносног Христовог војника, црква је посвећена и сени краља Петра, чиме је јасно истакнута династичка нота меморијала. Унутрашњост храма је дефинисана у складу са православним уметничким каноном. Стваралачка реинтерепретација средњовековних иконографских и стилских решења довела је до уметничког уобличавања иконостаса и фресака. Формирање простора је довршено конституисањем крипте у коју су потхрањене кости 3200 анонимних и идентификованих војника. Кости палих родољуба су дефинисале простор као обиталиште славних предака и меморијал достојан колективног сећања.
ДР СЛОБОДАН ЂУКИЋ
Универзитет одбране – Војна академија, Београд, Србија
Утицај руске војне теорије
на развој српске војске
1878–1917. године
Утицај руске војне теорије у српској војсци присутан је од њеног оснивања и траје све до 1917. године. Извориште руске војне теорије у Србији били су српски официри школовани у Русији и богата руска војна литература. Русија је била једина страна држава која је српским официрима без икаквих резерви отварала врата својих војних завода и установа. Снажан је био и утицај руске војне литературе, која је стизала у Србију и онда када дипломатски односи између Србије и Русије нису били добри. Богата руска војна литература имала је дугу традицију, велики број научних радника и знатна материјална средства на располагању. Путем руске војне литературе, која је била и преводилачка, у Србију су стизале идеје француских и немачких војних теоретичара. Србија је тражила узор у православној руској војсци са којом је имала доста сличности. Масу српске и руске војске чинио је осетљиви словенски елемент са великим процентом неписмених регрута. Велика пажња у обуци српске и руске војске била је посвећена описмењавању регрута, јачању националне свести и православне вере. Српска војска изградила је своју организацију, формацију и доктрину угледајући се на руску војну теорију и искуство.
ДР СЛОБОДАН БЈЕЛИЦА
Филозофски факултет, Универзитет у Новом Саду, Србија
Српско-румунски спор
око Баната у Првом светском рату
У тренутку избијања рата, јула 1914. године, целокупан простор Баната налазио се у оквиру мађарског дела Аустроугарске монархије. Победа на Церу и још бриљантнија операција на Колубари, у јесен прве ратне године, учврстиле су српско самопоуздање и мотивисали српску владу да у Нишкој декларацији јавно изнесе свој ратни циљ: ослобођење свих Срба, Хрвата и Словенаца и њихово уједињење у заједничку државу са Србијом као Пијемонтом. Та држава обухватала би и Банат, како се види из више званичних докумената које су српски дипломати и научници предочавали представницима Антанте. Овако интензивну активност српске политике и науке према Банатском питању изазвало је сазнање да и Румунија претендује на исту територију. Како је рат одмицао, значај Румуније за обе зараћене стране је све више растао. Централне силе су јој, као награду за улазак у рат на њиховој страни, нудиле Бесарабију и тимочки регион Србије. Међутим, због упорног одбијања Мађара, главни румунски прохтев – Трансилванија, није могао да буде део понуде. Са друге стране, силе Антанте ништа није спречавало да обећају све територије из састава Аустроугарске које су насељавали Румуни. Свакако да је ширење на запад било више у складу са националним програмом румунске државе те је Румунија, августа 1916. године, закључила са Антантом тајни Букурештански уговор којим су јој обећане границе на Дунаву и на Тиси. Током рата српска и румунска влада разговарале су о будућој судбини Баната, али никакав компромис није био постигнут.
ДР ГОРАН ЛАТИНОВИЋ
Филозофски факултет, Универзитет у Бања Луци,
Република Српска - Босна и Херцеговина
Историографија о Српској Православној Цркви
у Босни и Херцеговини за вријеме
Првог свјетског рата (1914–1918)
Рад историчара у било ком времену, о било којој теми, ограничен је објективним околностима, независно од његове воље. Политичке околности неминовно утичу на рад историчара, а изучавање историје Српске Православне Цркве, посебно њеног страдања у ратним и мирнодопским приликама током 20. вијека, било је ограничено током већег дијела тог стољећа. Утицај југословенске идеологије у периоду између два свјетска рата, страдање током Другог свјетског рата, а затим и неблагонаклон став комунистичког режима након 1945. године, имали су за посљедицу да историја СПЦ у БиХ (1914–1918) није била довољно истражена. Крупне политичке промјене на прелазу вијекова омогућиле су нови приступ овој проблематици.
ДР РАДМИЛА РАДИЋ
ДР МОМЧИЛО ИСИЋ
Институт за новију историју Србије, Београд, Србија
Свештенство и монаштво
у Великом рату 1914–1918. године
Тачан број страдалих свештеника и монаха у Првом светском рату никада није тачно утврђен. Најдаље је у анализама страдања до сада отишао Михаило И. Поповић у студији објављеној 1933. године. На основу доступне објављене и необјављене архивске грађе, постојећих шематизама, литературе и периодике, сачињен је списак свештеника и монаха (из свих епархија које ће после рата ући у састав СПЦ) са основним подацима о њиховој судбини током рата. На основу анализе тог списка, биће представљени резултати броја страдалих свештеника и монаха по разним основама (убијени, интернирани, војни свештеници, избеглиштво, таоци, умрли током рата услед разних узрока и др).
ДР ДРАГАН АШКОВИЋ
Православни богословски факултет, Универзитет у Београду, Србија
Богомољачки покрет
и његова улога у време стварања
Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца
Време када се појавио и развијао богомољачки покрет био је период деградације и пропасти идеја грађанског друштва. Иако је Србија ужурбано преживљавала етапе зачетака либерализма и демократизма, незанемарљива је појава и идеја социјализма и комунизма. Национализам који је био највећа препрека тим идејама, превазилажен је југословенском мишљу и космополитизмом. У служби тих идеја нашле су се и богомољачке песме које су биле неодвојиве од покрета. Иако су садржавале елементе хришћанског космополитизма у њима нису изостајали ни национални елементи. Снаге које су конституисале прву Југославију настојале су да преузму доминантну улогу у новонасталој државној заједници и да јој дају свој идентитет. Национални елементи у богомољачким песмама били су уперени против снага које су претендовале да наметну лево оријентисани државотворни принцип. Други, опште хришћански космополитски елементи у песмама посредно су подржавали настанак уједињене државе. У тој борби, као много пута у историји, Црква и њене могућности употребљаване су у државно политичке сврхе. На национално, религијски и конфесионално мешовитим територијама толеранција је била преко потребна. Она је могла да се спроводи само као заповест државног разума. У таквој ситуацији државна логика је престајала да се обазире на конфесионалне границе и предрасуде. Мост за сједињење различитости могле су да чине само средње (заједничке) ствари које су постојале у различитим народима, у њиховим религијама или конфесијама. На нашем простору таквих елемената је било мало, због чега су стварани. Улога сједињујућег толерантног принципа била је поклоњена, између осталог, богомољачком покрету, његовој делатности и песмама које су његови чланови певали.
ДР ДРАГА МАСТИЛОВИЋ
Филозофски факултет, Универзитет у Источном Сарајеву,
Република Српска - Босна и Херцеговина
Страдање српског народа у Херцеговини
1914–1918
Још од окупације Босне и Херцеговине 1878. године, Херцеговина је за Аустро – Угарску пред стављала проблематичну област из више разлога. У првом реду конфигурација тла која је отежавала војно запосједање, затим близина црногорске границе и посебно традиционална бунтовност њеног становништва, посебно српског елемента, представљале су за аустроугарску управу не мали проблем, што је дошло до изражаја убрзо послије окупације. Осим тога, опозициона борба за црквено-школску аутономију започела је управо у Херцеговини, а најистакнутији и најрадикалнији опозиционари аустроугарској окупационој власти, за читаво вријеме њене владавине, долазили су из Херцеговине. Због свега тога, српски народ у Херцеговини био је одмах послије Видовданског атентата 1914. године, изложен тортури аустроугарског апарата власти, али и домаћег муслиманског и римокатоличког елемента приврженог аустроугарској управи. Са избијањем Првог свјетског рата тај терор, прије свега, над свештенством и интелигенцијом, а затим и над остатком народа, доживјеће кулминацију. Убиства, пљачке, паљевине, талаштво, прогони судски процеси и логори постаће трагична свакодневица српског народа у Херцеговини у вријеме Првог свјетског рата, посебно у његовој првој години.
ДР ДАНИЛО ШАРЕНАЦ
Институт за савремену историју, Београд, Србија
Српска Православна Црква
и покрет пацифизма у Краљевини СХС
Губици које су државе учеснице Првог светског рата претрпеле утицали су на појаву низа нових феномена у послератном друштву. Многе појаве су неретко биле сасвим противречне, попут истовремене појаве фашизма и успона пацифизма у Европи. У земљама-победницама, међу којима се налазила и новооснована Краљевина СХС, било је упадљиво одсуство победничке еуфорије. Наиме, осећање туге је представљало константу међуратног друштва. Као примери овакве послератне трауме могу се навести успон спиритуалистичког покрета као и поновно оживљавање пацифизма. Обе појаве забележене су и на територији бивше Краљевине Србије. Српска Православна Црква била је природан савезник пацифиста које је у Краљевини СХС предводио београдски професор Живојин Перић. Током прве половине 1920-тих међу темама које су се појављивале на црквеним предавањима, у новинским текстовима, али и пригодним комеморативним говорима, истакнуто место припадало је заговарању идеје мира и осуде рата. Ситуација након 1918. године још једном је скренула пажњу на велике могућности религије у борби за пропагирање мира. Ипак, пацифистички покрет је изгубио своју снагу до средине 1920-тих година.
ИГЊАТИЈЕ (МАРКОВИЋ)
Православни богословски факултет, Универзитет у Београду, Србија
Мисије Српске Цркве у иностранству
од балканских ратова до Великог рата
Српска Црква је од балканских ратова до Великог рата слала своје мисије у иностранство које су имале потребу да објасне разлоге борбе коју српски народ води за своје ослобођење и да од српских савезника затражи помоћ за ту борбу, као и да организује српски народ у расејању. Почев од мисије Митрополита Димитрија у Русију 1913. године, у мисију ће одлазити јеромонах Николај Велимировић у Америку и Енглеску 1915–1919. године; јеромонах Јосиф Цвијовић у Бизерту, Русију, организоваће рад Богословије Светог Саве у Кадесдауну и управљати њоме као изасласник Ректора; Епископ велешко-дебарски Варнава у Русију, Финску, Шведску, Енглеску, Француску, Италију.
ДР ЂОРЂЕ ЂУРИЋ
Филозофски факултет, Универзитет у Новом Саду, Србија
Руски дипломати у Србији
уочи и у току Првог светског рата
Уочи и у току Првог светског рата утицај руске дипломатије у Србији био је веома значајан. Тај утицај се заснивао на чињеници да је у то време царска Русија била ослонац и заштитник Србији у њеном сучељавању са Аустроугарском, а по избијању рата најпоузданији савезник. После пораза у Анексионој кризи (1908/1909) Русија је формулисала своју нову политику, чији је мото био „повратак на Балкан”. Допринос тој политици дали си руске дипломате у Србији од 1909. до 1918. Међу њима су се истакли посланик Николај Херикович Хартвиг, Први секретар руског посланства, а после изненадне Хартвигове смрти и отправник послова Василиј Николајевич Штрандман, војни аташе Виктор Алексејевич Артамонов и посланик кнез Григориј Николајевич Трубецкој. Иако су они по природи били различите личности и обављали различите задатке, код предствника српског двора и владе, као представници савезничке Русије, у највећем броју случајева уживали су особито поверење, а српска јавност им је била наклоњена. Иако је њихова делатност, узгредно, била тема бројних историографских радова, савремене штампе, а сви осим Хартвига су оставили и мемоаре, ипак, до данас, њихов рад у Србији није у потпуности сагледан и монографски обрађен.
ДР ВАСИЛИЈ ИРИНАРХОВИЧ УЉАНОВСКИ
Кијевски национални универзитет „Тарас Шевченко“,
Кијев, Украјина
„Ратни јубилеј“ Кијевске духовне академије
и научни пројекти Фјодора Титова
Тема текста је припрема и одржавање тристогодишњице Кијевске духовне академије 1915. године. „Ратни јубилеј“ Кијевске духовне академије истакао је да је за човечанство продуктиван једино мир и мировни односи путем интелектуално-духовних структура, чија је сврха да васпитавају вернике у хришћанским традицијама љубави и да васпитавају будуће „васпитаче“ (наставнике и духовнике) готово свих крајева источнохришћанског света. Персонификовани аспекат теме биће главни аутор научних пројеката уприличених поводом јубилеја академије, протојереј професор Фјодор (Теодор) Иванович Титов, у Србији познат као оснивач и дугогодишњи професор Богословског факултета Универзитета у Београду. Историја ове духовне школе у време рата и једног од њених ауторитативних прегалаца пружа нам увид у „време рата“ из духовно-интелектуалног угла. Осим тога, актуализује се и питање „историјске прошлости“, „историјског сећања“ и самих „места сећања“ у време рата, као један од фактора истицања патриотских нота, неуништивог богатства прошлости и значаја духовно-интелектуалне сфере за данашњицу, између осталог у злим временима рата. Рат је не само буквално закуцао на врата Кијевске духовне академије, он је и крочио у њу и њен академски живот. Сви ови процеси упечатљиво се одражавају на живот и делатност једног од чланова академске заједнице, који је уложио можда и највише напора за припрему и одржавање „Војног јубилеја“ своје мајке хранитељке, али се уједно нашао и на фронту са посебном државном мисијом – Фјодора Титова.
ДР АЛЕКСАНДАР РАКОВИЋ
Институт за новију историју Србије, Београд, Србија
Страдање Саборне цркве
Светих апостола Петра и Павла у Шапцу
и у њој заточеног српског народа (1914)
На основу извештаја и сведочанстава страних експерата и дописника, оновремене штампе, литературе рад приказује страдање Саборне цркве Светих апостола Петра и Павла у Шапцу и српског живља који је у цркви, олтару и порти био изложен злочинима аустроугарских војника од августа до децембра 1914.
ДР ГОРАН Т. ВАСИН
Филозофски факултет, Универзитет у Новом Саду, Србија
Карловачка митрополија
у Првом светском рату
Положај Срба у Аустро Угарској од Сарајевског атентата био је врло лош. Хапшења, прогони, позиви на линч и укидање мноштва грађанских и законских права само су део притиска који је карактерисао правно-политички положај Срба у Монархији. На посебном удару нашла се и Црква, кроз интернирања и хапшења свештеника и богослова и реквизицију имовине. Епископат Карловачке митрополије био је у позицији да између чекића и наковња одбрани Цркву, и Србе у Монархији генерално, под тешким притиском ратних дешавања.
ДР ДАЛИБОР ПЕТРОВИЋ
Православни богословски факултет, Универзитет у Источном Сарајеву,
Република Српска – Босна и Херцеговина
Православље у троуглу
Русија, Аустро-Угарска, Турска
у свјетлу догађаја око Првог свјетског рата
Када се говори о Православном свијету прије, током и послије Првог свјетског рата суочавамо се са реалном дилемом како да тај период окарактеришемо. Специфичност проблема сагледавања мјеста и утицаја Православља у односу на свјетску друштвену сцену огледа се у тој пребрзој промјени друштвено политичких система у којим је већина православног живља, на свјетском нивоу гледано, живјела и стварала. Са историјске тачке гледишта и са временске дистанце од једног вијека ти односи се могу посматрати из више углова. Зависно од политичких, националних, идеолошких или религијских становништа самих истраживача проблема, резултати сагледавања често су дијаметрално супротни. Разлог оваквог комплексног приступа рјешавању проблема огледа се, можда у одсудној, чињеници да је православни свијет био подијељен на три и између три културолошки, религијски, социолошки, економски и војно суштински супростављене империје. Остатак православног живља или народа се углавном налазио под сталним утицајем једне од ове три империје. Оне су свака на свој начин покушавале да ријеше питање православних народа и православља у свјетским оквирима. Истовремено, Православна Црква је имала ту срећу или несрећу да је у једној од ове три империје била прихваћена као званична државна вјера. Друге двије империје су се према Православљу односиле као према трпљеној религији. Истовремено Аустро-Угарска монархија и Отоманско царство су жељели да православне поданике „преведу“ у религију коју су оне преферирале и на основу које су установиле основне морално-правне односе унутар својих друштвено политичких система. Поред ове три империје постојале су друге државе у Европи и Америци заинтересоване за креирање међудржавних односа у свјетским размјерама. Интереси Велике Британије, Њемачке и САД углавном су се преплитали са интересима Аустро-Угарске и Русије. Отоманска империја је у овим односима углавном била инструмент за ометање остваривања стратешких циљева Русије за излазак на Средоземно море, али и за снажнији Њемачки продор на Исток.
МА РАДОВАН ПИЛИПОВИЋ
Архив Српске Православне Цркве, Београд, Србија
О архивском наслеђу
Српске Православне Цркве из времена
Првог светског рата (1914–1918)
– фондови и збирке Архива СПЦ у Београду
У раду (реферату) се кроз архивистички и историографски приступ даје опис стања архивске грађе Београдске митрополије и других епархија Краљевине Србије за временски период 1914–1918. годину. Архивска грађа која је сачувана потиче из пословања централних административних тела и органа Православне Цркве у Краљевини Србији. Она је настајала у ратном времену, преживела је страдање и уништење за разлику од неких других архивских фондова у земљи, али је до сада била занемарена и у науци некоришћена. Савремени извештаји црквеног порекла говоре и о негативном непријатељском односу према архивској грађи, не само према свештеним здањима, другим драгоценостимаа, свештенству и народу. Међу фондовима и збиркама Архива СПЦ на време Првог светског рата се највише односи архивски фонд „Конзисторија митрополије београдске“, односно „Духовни суд“ који је управо са Канцеларијом митрополита и Архијерејским Сабором сносио тежину и одговорност црквеног управљања. Архивска документација говори и баца светло на проблеме црквеног живота у ратним приликама, а добрим делом се односи и на харитативни рад Цркве према избеглицама и болеснима. Настала у друштвеном контексту ратног напора и страдања представља извор сазнања за многе аспекте црквено-народног живота Срба датог периода.
ДР ДРАГОМИР БОНЏИЋ
Институт за савремену историју, Београд, Србија
Избеглице из Русије
професори Богословског факултета у Београду
после Првог светског рата
Важне последице Првог светског рата биле су и Октобарска револуција 1917. и грађански рат у Русији, који је у емиграцију одвео око два милиона руских грађана, противника бољшевичког режима. Велики број руских избеглица је почетком 20-их година дошао у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, нарочито у њен источни део. Међу њима је био значајан број лекара, наставника, инжењера, свештеника, универзитетских професора, итд. Неколико универзитетских професора теолога било је ангажовано током оснивања Богословског факултета у Београду 1920, а неки од њих су радили на факултету и током међуратног периода и дали значајан допринос раду факултета и развоју теолошке мисли и наставе. Најдуже су на факултету радили Александар Доброклонски и Теодор Титов, док су се краће време задржали Михаило Георгијевски, Александар Рождественски и Николај Глобоковски. Викентије Фрадински је дипломирао на Богословском факултету у Београду на којем је остао да ради као асистент и касније професор. И неки професори других факултета су повремено били ангажовани на Богословском факултету. У раду се на основу архивске грађе и релевантне литературе посматра долазак руских универзитетских професора теолога у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца и њихово учешће у оснивању и касније у раду Богословског факултета у Београду.
